Status Emerald mreže za Srbiju

„Emerald“ je evropska ekološka mreža za očuvanje divlje flore i faune i njihovih prirodnih staništa u onim zemljama koje nisu članice EU. Ova mreža područja proteže se širom Evrope, od Kanarskih ostrva do Kavkaza, i od Turske do Laponije. Pokrenuta je 1998. godine od strane Saveta Evrope, kao deo rada u okviru Konvencije o očuvanju evropske divlje flore i faune i prirodnih staništa, odnosno Bernske konvencije. Sastavljena je od Područja od posebnog interesa za očuvanje (Areas of Special Conservation Interest - ASCIs) na teritoriji svih potpisnica Konvencije. Emerald mreža funkcioniše uporedo sa programom Natura 2000 u Evropskoj Uniji. Pilot projektom „Uspostavljanje Emerald mreže u zemljama jugoistočne Evrope“, realizovanog 2005. i 2006. godine od strane Zavoda za zaštitu prirode Srbije pod koordinacijom Biološkog fakulteta u Beogradu, izvršena je identifikacija vrsta i staništa i predložena lista Emerald vrsta koje su značajne za Srbiju, kao i izbor i opis potencijalnih Emerald područja u Srbiji. Detaljno je obrađeno šest područja (9.83%), od ukupno predloženog 61 potencijalnog „Emerald“ područja. Detaljnije o projektu može da se pročita na stranicama Zavoda za zaštitu prirode Srbije.

Detaljnji uvid u mape područja predviđenih za zaštitu po vrstama i staništima možete dobiti na tematskim stranicama udruženja Protego (www.protego.rs/emerald) mapa Emerald mreže za Srbiju se može videti na ovoj stranici.

Prema predviđenoj metodologiji predlog mreže se razmatra na posebnim stručnim sastancima (biogeografski seminari) na kojima, uz koordinaciju Evropskog centra za biološku raznovrsnost iz Pariza, predstavnici državnih, akademskih i nevladinih organizacija analiziraju podatke, vrsta po vrsta, stanište po stanište. U proteklom periodu održana su dva takva seminara, Jedan, održan na proleće 2011. u Parizu bio je informativnog karaktera gde su se aktieri upoznali sa metodologijom i parametrima za ocenjivanje mreže. Drugi seminar, održan od 2. do 4. novembra 2011. godine u Baru, razmatrao je sve prispele nacionalne predloge Emerald mreže zemalja centralne i istočne Evrope (Albanija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Hrvatska, Makedonija i Srbija). Iz Srbije su seminaru prisustvovali: kao predstavnici državnih institucija Nenad Sekulić i Goran Sekulić, od strane akademskih institucija dr Jasna Šinžar-Sekulić a kao predstavnik organizacija civilnog društva bio je dr Gabor Mesaroš. Njegovo prisustvo omogućili su Mladi istraživači Srbije i Mreža za biološku raznovrsnost srednje i istočne Evrope (Cee web).  Preuzmite izveštaj sa seminara koji je pripremio dr Gabor Mesaroš.

O svim zaključcima se vodio detaljan zapisnik koji je nakon usaglašavanja sa učesnicima zvaničnu osvojen i dostavljen svin relevantnim nacionalnim, akademskim i nevladinim organizacijama. Zaključke biogeografskog seminara,sa ocenama predloženih područja za svaku vrstu i svaki tip staništa unutar odgovarajućeg biogeografskog regiona u svakoj državi, možete preuzeti sa sledeće liste:

• staništa
• biljke
• ribe
• vodozemci i gmizavci
• ptice
• sisari
• beskičmenjaci

Zbog obimnosti posla i nedostatka vremena, na seminaru se nije uspelo diskutovati o određenom broju staništa i vrsta. Ona su kao takva ostala neocenjena i kolege iz Evropskog centra su zamolile za dodatne komentare koi bi se uključili u završne zaključke i upotpunile referentnu listu vrsta i staništa. Spisak vrsta i tipova staništa koji nisu obrađeni na seminaru može se preuzeti u sledećem dokumentu.

Reference list - not discussed features

Uz dodatne konsultacije od strane organizacija civilnog sruštva i Srbije, prosleđene su dopune i komentari koji su time postali sastavni deo finalnih zaključaka. Komantare možete preuteti u sledećem dokumentu.

Reference list not - discussed features - Serbia-NGO

dr Gabor Mesaroš

april, 2012.

Vetrovi obaraju pšenicu

Detalji

Autor Jözsef Dözsai

Ovog leta nije bilo potrebno da odemo do Banata da bimo videli kako Košava čupa i obara ratarske kulture u pustim krajevima. Desilo se isto i u Bačkoj. Kao dodatak člancima o važnosti šuma i poljozaštitnih pojaseva pokušali smo fotografijama dočarati posledice ovogodišnjih oluja sa svih krajeva Bačke: ista slika dočekala nas je u Tavankutu, Čantaviru, Stanišiću, na Paliću, u Kelebiji...

Fotografije nisu u stanju da na pravi način dočaraju utisak raznih rupa i kolona u žitu. Neupućeni posmatrač pomislio bi da je u pitanju natprirodna pojava i da su autori ovih tragova i formacija vanzemaljci...

Ali ne! Pored silnih kiša i voda posledice vetra na polja žitarica su katastrofalne. Čini se da je najviše stradalo žito, iako su trpele i ostale kulture, raž, ječam itd.

Na predzadnjoj slici vidi se deo žita koji je na dužini od oko 100 metara od drveća ostao pošteđen od severca, a na zadnjoj vidimo šta je vetar uradio pored puteva bez drveća.

Kasne li kasne toliko obećavani poljozaštitni poljasevi, važnoću kojih verujemo sve više priznaju i naši ratari...

Dözsai Jözsef, 2010

Pošast iz Amerike

Ambrozija ili limundžik je jednogodišnja korovska biljka koja se najčešće može naći na  poljoprivrednom zemljištu, ali je ima mnogo i na zapuštenim, neobrađenim terenima, uz kanale, pruge i deponije. Reč je o jednoj vrlo agresivnoj i otpornoj vrsti, kojoj odgovara sunce i toplota pa stoga ne raste na šumovitim i zasenjenim mestima. Razmnožava se isključivo semenom koji niče u aprilu i maju, pri temperaturi vazduha od 20-22 ˚C. Seme u zemljištu može da očuva klijavost i do 40 godina. Cveta od jula do septembra kada proizvodi ogromne količine mikroskopskog polena koji se raznosi vetrom. Poreklom je iz Severne Amerike i proširila se u umerenim geografskim širinama na celom svetu. Zbog svog visokog biološkog potencijala svuda gde se odomaćila uvrštena je u kategoriju tzv. invazivnih vrsta koje se nalaze pod strogim režimom kontrole. Kod nas se pojavila pedesetih godina XX veka i od tada se proširila praktično u celoj Vojvodini, Mačvi, Posavo-Tamnavi, nižim delovima Šumadije i Pomoravlju.

{xtypo_rounded_right4}

{/xtypo_rounded_right4} Suzbijanje ambrozije se može sprovoditi mehaničkim i hemijskim sredstvima. Mehaničke mere (košenje) ne daju adekvatne rezultate, pošto je ambrozija veoma prilagodljiva i brzo se regeneriše. Iskustva pokazuju da se samo sa dva vremenski tačno tempirana košenja  količina polena u vazduhu može svesti ispod praga alergije. Daleko je efikasnije čupanje celih biljaka.

Vlada Srbije je 2006. godine donela Uredbu o merama za suzbijanje i uništavanje korovske biljke ambrozija u kojoj je precizno definisano ko i na koji način je dužan da uništava ambroziju. SO Subotica je 28. septembra 2006. godine donela Odluku o merama, načinu i uslovima suzbijanja i uništavanja korovske biljke ambrozije na teritoriji Opštine Subotica. Međutim, da bi akcija suzbijanja bila efikasna neophodan je, pored mobilizacije što šireg kruga pravnih i fizičkih lica, strožiji nadzor sa oštrim kaznama za svakog ko u svom dvoršitu, parceli, njivi primeti, a ne uništi ambroziju.

Stanje subotičkih šuma 3. deo

Poznati Subotički književnik Deže Kostolanji (Kosztolányi Dezső, 1885-1936) patio je od astme, koju je dobio ovde i to je stavilo pečat na njegovo stvaralaštvo. Istoričari poezije pišu sledeće "bolest i strah od smrti je ono, što je pored duha Bačke poneo iz Subotice". Za svoj rodni grad je napisao "TBC nigde nema tako dobro uređeno klijalište, kao tu ... u Veneciji Palićke obale..." (Nizijska prašina – Alföldi por, Élet, 1910. IX. 18.)

Nije fer i sramota je svih nas da najviše propadaju područja u okolini Subotice, koja ima najstariju tradiciju zaštite u Srbiji [25], a trebalo bi da je i kapija prema Evropi!

Zaštitni karakter i eolska erozija

Postoji jedna studija urađena za lokalnu samoupravu, koja najverovatnije leži u nekoj fioci administrature ili je potpuno pala u zaborav [9]. Već smo je citirali, a u njoj, između ostalog, stoji: "Korišćenje šume za proizvodnju drveta treba da bude takvo da ne smanjuje proizvodni potencijal šumskog ekosistema, da ne ugrožava ili ograničava pozitivan uticaj ovog ekosistema na životnu sredinu." "Šuma svojim zaštitnim funkcijama obavlja važan zadatak u zaštiti životne sredine i stoga predstavlja bitan elemant u toj akciji." "Ima slučajeva gde je zaštitno dejstvo neke šumske površine naročito izraženo... (gde) su ove funkcije mnogo važnije od proizvodnje drveta, jer se nedostatak drveta kao materijala za upotrebu može nadoknaditi uvozom iz drugih područja, dok dejstvo zaštitnih funkcija može obezbediti jedino postojanje biološki zdravih šuma u datom području." Ova studija govori i o trogodišnjem istraživanju (1971-1974) eolske erozije na području Subotičko-horgoške peščare od strane Šumarskog fakulteta u Beogradu [20]. Prema konkretnim podacima tog istraživanja pronos nanosa čestica zemljišta (ne samo peska nego i najfinijeg plodnog sloja) na mestu osmatračke stanice na Kelebiji iznosio je neverovatnih 8913.82 t/km² za te tri godine (prosečan godišnji obim 2971.27 t/km²)!

U prevodu, delovanjem vetra toliko tona nevezanog peska se podiže i pomera dalje godišnje sa svakog kvadratnog kilometra! Ako dobro računamo to je 9904 puta više od prosečnog 0,3 t/km² zemljišta koje erodira sa drugih nepeskovitih područja. Sve u svemu, pisci studije zaključuju da je to "zabrinjavajuća činjenica" i dodaju da je "ovakvo stanje u izvanredno tesnoj vezi sa stanjem šuma na Peščari" i da "je korelacija između smanjivanja šumskih površina ili šumskog fonda i pojave eolskog nanosa davno utvrđena i poznata."

Dalje autori kažu "Nažalost ne postoje egzaktni podaci (tada nisu još postojali!) koliko štete trpi zdravlje građana zbog ovakvog stanja. I bez takvih podataka možemo pouzdano konstatovati da su štete, uzevši ih u ukupnom obimu, veoma velike i daleko nadmašuju vrednost godišnjeg etata iz ovih šuma. Da nije tako sigurno je da naši preci, koji su pre nas bivstvovali na ovom području i bili na mnogo nižem stupnju materijalnog razvitka, ne bi ulagali velike napore da izvrše pošumljavanje Peščare. Ako i zanemarimo etičku stranu ovog pitanja (na primer, nemaran odnos prema ogromnom trudu i odricanjima prethodnih generacija da stvore povoljnije uslove životne sredine za svoje potomke) ostaje nam zadatak da bar ne pogoršavamo uslove životne sredine sadašnje i budućih generacija." Pisac tada, još 1978. godine, između ostalog zaključuje "Potrebno je uvesti obavezu da se vrši ekološka procena svih projekata kojima se zadire u šumski prostor ili menja status šume." 

I palićki park je šuma

I te kakva! I to sađena teškim mukama! Sa njegovim planiranjem počelo se 1840. godine a sadnja je trajala preko 60 godina [21], da bi park postigao sadašnju veličinu. Pre toga je severna obala Palića zapljuskivala "ogromnu, neprohodnu peščanu pustinju" [3, 4].

Vezano za gore pomenutu ideju ekološke procene, u momentu pisanja ovog teksta Subotički mediji saopštavaju da uz punomoć Zavoda za zaštitu prirode i Ministarstva Ekologije i održivog razvoja (ili kako se već zvalo) započinje "projekat uređenja" velikog Parka na Paliću i da "će Palić sledećih godina biti jedno veliko gradilište". Ljudi koji su odobrili taj projekat (a bili još deca kada su gornji Subotičani to već predlagali) verujemo su uradili ekološku procenu. Videćemo koliko šume će nestati, hoće li park za koji postoji niz biodiverzitetskih studija [15, 16, 22] uopšte preživeti ove grandiozne planove. (Za one koji neznaju: gradiće se 4 nova hotela, akva park, golf tereni, niz vila itd.) Mi smo zabrinuti ne samo da će u okolini grada biti još manje zelenila, nego i da će Palić i jezero ostati bez ijednog kvadrata netaknute prirode u kojoj bi živelo divlje cveće, gušter, veverica ili barska ptica i da će sve prekriti beton i tzv. turistička infrastruktura. Još smo zabrinutiji kada čujemo da će JP "Palić-Ludoš" i dalje biti zadužen za "održavanje čistoće" ovog (trenutno još) ekosistema i takođe Parka prirode...

Zataškavanje javnosti?

Da pitanje erozije bude još interesantnije, još 1980. Šumsko gazdinstvo je na peščari postavilo Eolomernu stanicu, o kojoj se niti zna da li još postoji [20]. Tada je napisano "Prvi rezultati ukazuju da je vegetacioni pokrivač jedini ispravan i trajni vid zaštite zemljišta od erozije. Dobijeni rezultati nedvosmisleno ukazuju na to da vegetacioni pokrivač umanjuje eroziju vetrom i do 170 puta u odnosu na nezaštićeno zemljište, zatim količina vlage na zaštićenim površinama je i do 300% veća." [2] Kako to da se danas o ovome ne govori i novijih saopštenja nema? Zadnja vest, u vidu stidljive kolumne izašla je u Subotičkim Novinama 1994. godine. Da li neko namerno zadržava podatke, jer želi da ćutanjem o eroziji olakša krčenje Subotičke šume? Šume koja je (zajedno sa obeleženom zaštitnom zonom) pod najmanje 4 različita statusa i režima zaštite, jer je ujedno Regionalni park, Predeo izuzetnih odlika, IBA područje i potencijalni EU park prirode – ili su barem u EU dobili takvu informaciju od nekih naših organa. Izgleda da u Evropi i Srbiji jedino "Vojvodinašume" Sombor ne poseduje tu informaciju! Ili bi zbog njihove materijalne dobiti možda trebalo ukinuti sve te vidove zaštite? Možda neko čak i o tome upravo razmišlja...

Ali i već publikovani podaci su dovoljni da opovrgnu neozbiljne izjave nekih "stručnjaka" koji tvrde da se uprkos sadašnjem intenzitetu seče pesak "znatnije ne kreće" i da javnost nema za šta da se brine, jer je situacija "pod kontrolom"... A mi smo i dalje zabrinuti, ne samo zbog stanja šuma nego i zbog toga što vozaju nas građane. Naočigled grada nestaje jedno prirodno blago i još nas isti oni koji ga uništavaju drsko optužuju da loše vidimo situaciju...

Šta predlažemo

Pod jedan, da staraoc (JP "Palić-Ludoš") počne da radi svoj posao kako treba, ako mu je već upravljanje prirodnim dobrom povereno. Da korisnik koji eksploatiše dobro (Šumsko gazdinstvo "Vojvodinašume") počne sa izdvajanjem povratnih sredstava u ulaganja za infrastrukturu i konkretne mere zaštite prirodnog dobra kao i unapređenja šumskog fonda. Da sadi više, intenzivnije, kvalitetnije, i da kontroliše razvoj nove šume. Da sadi autohtone vrste. Da suzbija invazivne vrste. Da čuva ostalu (prizemnu) prirodnu vegetaciju koja čini deo šumskog kompleksa i da o povećanju površina pod šumom i ostalim rezultatima obaveštava javnost, pre svega grada Subotice.

Pod dva, da se učini sve radi obnove i revitalizacije još uvek postojećih prirodnih sastojina. Za manje i veće grupe starih hrastova koji su sačuvani kao semenski genofond, a za koje stručni krugovi nemaju koncenzus da li su ostaci pra-vegetacije ili naknadno sađene sastojine Gajić kaže da samo "nismo uvek" sigurni u to [2]. Mi mislimo da su prirodne, jer je ispod njih prisutna prateća karakteristična zeljasta vegetacija sa divljom kupinom (Rubus caesius), zečjom stopom (Geum urbanum), krasuljicom (Anthriscus silvestris), kantarionom (Hypericum perforatum), bobovnikom (Sedum maximum) ili od lukovica presličicom (Muscari botryoides), a u polenskom fosilnom sloju identifikovano je još bezbroj vrsta [2, 4]. Od žbunja može se naći pratioc hrasta kalina (Ligustrum vulgare) i svibovina (Cornus sanguinea) a od drugih vrsta hrast ide u pratnji i sa brestom (Ulmus minor) i jasenom (Fraxinus). Uostalom ti hrastovi se iz semena polako i samostalno obnavljaju. Lužnjakova šuma puštena samu na sebe bi se uz dato vreme obnovila, da nije u nemilosrdno posečena (kao skoro kompletna "Hrastovača"). Uostalom, isti autor [2] traži da se od autohtonih sastojina hrasta kao semenski genofond mora najstrože čuvati minimalno 60 hektara! Na 10 prstiju se može prebrojati koliko je starih hrastova "Vojvodinašume" sačuvalo!

I pod tri, da se aktivno radi na spašavanju i obnavljanju celovitog mozaika autohtone flore koja je uz šumu i u šumi da bi se opravdao epitet Park prirode "Subotička šuma" i Predeo izuzetnih odlika. Ako upravljač ne zna kako, pre nego što da otkaz i posao prepusti nekom iskusnijem, neka konsultuje stručne NVO-e i druge institucije ili zatraži pomoć iz zemalja gde je zaštitarska tradicija jaka i znaju kako da funkcionišu po principu održivosti.

Zaključak

Da ponovimo, šume (koje je posadio grad) su do 1896. godine bile u isključivom vlasništvu Subotice, a kasnije iako državna uprava preuzima gazdovanje njima, ona je i dalje pod kontrolom grada, što dokazuje sam naziv prvog plana gazdovanja iz 1901. godine: "Plan gazdovanja šumama slobodnog kraljevskog grada Subotice". Nakon tog perioda šuma prelazi iz ruke u ruku raznih "gazdinstava" i "upravljača" nakon kojih ostaje u sve lošijem stanju.

Ne znamo šta se kasnije (nakon dekreta Marije Terezije 1743. [1]) desilo sa gradom i kako je on postao "najveće selo Evrope", ali je barem taj skandal završen. Građanin – sada i zvanično – grada Suboticetreba da dobije uvida u gazdovanje šumama koju su sadili njegovi i njeni preci. Trenutno to nije moguće, a kamoli da kaže svoju reč što se tiče čiste seče i uništavanja koje je skandalozno i o kojem su bezbroj puta pisali u lokalnoj štampi.

Šume su najviše trpele u periodu gazdovanja od strane "Srbijašume", nakon 1991. godine i trend sistematskog uništavanja nastavlja se i danas. Tako da je ukupna površina pod šumom koja se vidi na našoj mapi aktuelno u stalnom opadanju.

Ono što nam najviše smeta da se naslednik "Srbijašume" sa epitetom pokrajine ispoljava pred javnošću (sa ovlašćenjem države) kao "zaštitarska" organizacija. S jedne strane, povereno joj je upravljanje našim najvećim Parkovima Prirode (Deliblatska Peščara, Gornje Podunavlje, Obedska Bara...), dok smo sa druge, svedoci stradanja našeg Parka, iako regionalnog, ali ujedno i Republičkog, pod 1. i 2. stepenom zaštite. Jedno je ono što se prezentuje javnosti, a drugo je aktuelno stanje.

Izlaganje ćemo ironično završiti sa rečenicom pozajmljenom sa sajta te "Vojvodinašume": "Ukoliko se na vreme ne poveća šumovitost Pokrajine sa sadašnjih šest na 14 procenata, Vojvodini preti da od ekološke postane prava pustinja." No comment.

Reference

[1] Koreni tom 1, Istorijski arhiv Subotica, 1991
[2] Milovan Gajić, Flora i vegetacija Subotičko-horgoške peščare, 1986
[3] Iványi István, Szabadka szabad királyi város története II, 1892 ("Istorija slobodnog kraljevskog grada Subotice")
[4] Sturc Béla, Az élővilág multja és jelene Szabadka határában, 1985 ("Prošlost i sadašnjost živog sveta u okolini Subotice")
[9] Velašević-Blesić, Opštekorisne funkcije šuma Subotičko-horgoške peščare, 1978.
[15] Hulo Ištvan, Prirodne vrednosti Palićkog parka sa ornitološkog aspekta, Ludaški zapisi 2-3, Subotica, 2000
[16) A. Zombori, Promene u sastavu prizemnog sloja (flore) park-šume na Paliću, Ludaški zapisi 2-3, Subotica, 2000
[20] Ta istraživanja su navodno nastavljena do današnjeg dana, ali podatke nismo pronašli.
[21] Đula Seleši, Jezero Palić odumiranje i sanacija, Subotica, 1973.
[22] Raffai-Szabados, Palics Természeti Park, kézirat, MTA ÖBKI, Vácrátót, 2008
[25] Ludaško jezero je na predlog građana Subotice 1955. godine proglašeno (u isto vreme sa Obedskom barom) prvim rezervatom u Srbiji.

József Dózsai, 2010.

Napomena: tekst i ilustracije su originalni rad autora i ne sme se štampati u komercijalnoj formi bez znanja autora. Slobodno za citiranje i upotrebu u civilnom sektoru.