Kako do zdravih jezera?

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to TwitterSubmit to LinkedIn
Stajaće vode funkcionišu po nekim vrlo striktnim prirodnim zakonitostima i ukoliko se ove ne uzmu u obzir, nepravilno održavanje jezera ili njegova veštačka replikacija se često završava sa neželjenim Cvetanje algiposledicama. Voda postaje mutna, oslobađaju se gasovi staklene bašte (metan) i nisu retka masovna uginuća vodenih organizama koje dišu na škrge.

Kiseonik u vodi

Dovoljna količina rastvorenog kiseonika u vodi predstavlja jednu od najvažnijih uslova za zdrav vodeni ekosistem. Kiseonik iz vazduha se prirodnim procesima rastvara u vodi a u procesu fotosinteze ispuštaju ga i vodene biljke. Ovaj kiseonik onda troše vodeni organizmi koji dišu na škrge. Na žalost, tempo prirodnog rastvaranja kisonika u vodi je vrlo mali i ukoliko dođe do poremećaja u strukturi vodene vegetacije, količina rastvorenog kiseonika u vodi može da opadne do kritične granice, koja ne može da zadovolji potrebe živog sveta za kiseonikom. Kao rezultat poremećaja balansa između količine i tempa rastvaranja kiseonika i njegove potrošnje (koji se izražava kao ukupna biološka potrošnja kiseonika) su katastrofalne i manifestuju kroz masovno uginuće vodenih organizama koja dišu na škrge - pre svega riba. To se na žalost vrlo često događa u malim, a sve češće, i u velikim čak i vrlo velikim vodenim ekosistemima. Ovaj problem se rešava pokretanjem cirkulacije vode u jezeru, osvežavanjem vode jezera sa vodom bogatom rastvorenim kiseonikom ili direktnim upumpavanjem vazduha u donje slojeve vode - aeracija.

aeration_2.jpg

Pokazalo se da je energija sunca dovoljan izvor energije za pokretaje pumpi za osvežavanje ili aeraciju vode u manjim jezerima. U većim jezerima ovo nije moguće zbog ograničenih količina solarne energije koja se može akumulirati na određenom području. Međutim, na takvim mestima se može koristiti energija vetra za pokretanje vetrenjača koja su konstrukcijski tako napravljena da direktno, bez konverzije energije, upumpavaju vazduh u vodu. Sva ova rešenja su u svetu već u fazi eksploatacije sa ohrabrujućim rezultatima, a intenzivno se radi i na njihovom daljem usavršavanju.

Kruženje materije u vodenim ekosistemima

Svaka veštački stvorena vodena površina vrlo brzo će biti naseljenja raznovrsnim živim svetom. Vegetacija oko i u vodi se postepeno formira a vodu jedan po jedan naseljavaju različite vrste zglavkara i mekušaca. Prisustvo života predstavlja značajan element kvaliteta vodenog staništa ali, potencijalno i njegovu propast. Naime, svi živi organizmi iz spoljašnje sredine uzimaju određene materije i u nju ispuštaju svoje produkte ili ostavljaju svoja mrtva tela. U zdravim vodenim ekosistemima formira se posebna fauna koja organske materije razgrađuje i vraća ih vodu u obliku koji mogu da koriste vodene biljke za svakodnevni život i ugradnju u svoje telo. Ukoliki je količina ovih materija u vodi povećana, povećava se i intenzitet razgradnje i obogaćivanja vode hranljivim solima. Ovo je jedan osetljivi balans koji vrlo lako može da se poremeti što u krajnjoj konskvenci dovodi do umanjenja estetskih vrednosti vode i njihovog biološkog propadanja.

Vrlo je značajno, naročito u veštačkim ekosistemima, obezbediti uslove da se viškovi hranljivih soli, koje biljke ugrađuju u svoje telo, uklanjaju iz vode. Za tu svrhu konstruisani su različiti sistemi za filtriranje vode koji rade na principu proticanja vode kroz posude, gde se hranljive soli mehanički sakupljaju i uklanjanju ili hemijski razgrađuju u jedinjenja koja ne opterećuju vodu. Problem ovih sistema je taj [to ya svoj pogon koriste električnu energiju. Na nekim mestima pristup električnoj mreži je skup ili neizvodljiv.

Alternativni način održavanja hemijske (time i biološke) stabilnosti vode je da se hranljive soli iz vode uklanjanju u trenutku kada su već ugrađene u tela biljaka. Više biljke (trska, drezga) imaju vrlo roBiljni filterbusna tela i vrlo efikasno izvlače hranljive soli iz vode ugrađivajući ih u svoja tela. Ukoliko se one ostave da ugibaju u vodi, te soli se ponovo vraćaju u cikluse kruženja materije i ukupna količina hemijskih elemenata u vodi postaje ista. Ukoliko se u vodu nasele i životinje (posebno ribe), koje imaju vrlo intenzivan metabolizam i visok reproduktivni potencijal, količina hranljivih soli raste do zasićenja, što rezultira propadanjem viših biljaka, prenamnožavanju algi i zamućenjem vode. Rešenje za ovaj problem je da se višak organske materije ugrađen u tela vodenih biljaka fizički uklanja i ne dozvoljava da se vrati u vodu. Samo redovnim sečenjem trske na obali jezera i/ili planskim uklanjanjem podvodne vegetacije, velike količine hranljivih materija se mogu ukloniti i time «filtrirati» vodu. Postavljanjem posebnih kanistera u koje vodene biljke mogu da se sade (pre svega trska) i koja su lako dostupna u periodu žetve, čak i malo jezero može da proizvede značajne količine organske materije. Ovim postupkom ne samo da se rasterećuje voda i time održava zdravom i estetski privlačnom, nego se obezbeđuje sirovina za kompostiranje, ogrev ili gradnju.

Struktura životne zajednice

Živi svet koji živi u vodi ima presudan značaj na kvalitet staništa. Ljudi vrlo često prilikom izgradnje veštačkog jezera ili ribnjaka žele sami da urede živi svet, na žalost vođeni često samo estetskim pobudama zanemarujući osnovne ekološke zakonistosti. Stabilnost vodenog ekositema zavisi od sastava flore i faune koja živi u i oko njega. Najdirektni način na koji živi svet utiče na dinamiku jezera je učešćem u kruženju materija kroz procese ugradnje materije iz vode u njihovo telo i vraćanje te materije u vodu procesima izlučivanja i raspadanja uginulih organizama. U stabilnim vodenim sistemima ovi procesi su u ravnoteži koja onemogućava da dođe do opterećivanja vode hranljivim solima azota i fosfora (koja izazivaju prenamnožavanje algi, zamućenje vode, propadanje vodene vegetacije i hronični nedostatak kisonika koji dovodi do degradacije ekosistema). Narušena struktura ekosistema, gde ne posotoje pojedine karike u lancima ishrane ili se veštački povećava količina hranljivih materija u vodi (npr. kroz ulazak vode opterećene hranljivim solima ili intenzivno hranjenje riba) uvek dovodi do degradacije ekosistema. Pažljivim planiranjem strukture vodene životne zajednice i praćenjem kretanja brojnosti pojedinih vrsta značajnih za dinamiku jezera, obezbeđuju se uslovi za njihovo dugoročno očuvanje i održivo korišćenje. Svako «zdravo» jezero ima razvijenu podvodnu, plivajuću i priobalnu vegetaciju u kojoj uslove za opstanak nalazi bogata fauna beskičmenjaka i kičmenjaka. Od životinja koje žive u vodi posebno su značajne ribe zbog visokog reproduktivnog potencijala pojedinih vrsta i čijim prenamnožavanjem (od zavisnosti od vrste) može doći do uništavanja podvodne vegetacije, osiromašenje faune planktonskih račića koje se hrane algama i/ili obogaćivanja vode fosfornim i azotnim jedinjenjima iz ribljih izlučevina. Sličan efekat na vodu imaju i patkolike ptice (patke, guske i labudovi) i stoga je neophodno prilikom planiranja nekog jezera obezbediti i načine za kontrolu brojnosti njihovih populacija u jezeru. Ti načini mogu biti prirodni kroz održavanje grabljivih vrsta koje kontrolišu brojnost svog plena ili veštački fizičkim uklanjanjem viškova jedinki.

Jedna od negativnih posledica blizine stajaće vode je činjenica da vodu naseljavaju i vrste koje nerado trpimo u našoj blizini. Jedna od vrsta o kojoj posebno moramo voditi računa su komarci. U planiranju strukture životne zajednice bitno je obezbediti uslove za opstanak onih vrsta koje se hrane njihovim larvama (neke vrste riba, mlade barske kornjače, grabljivi zglavkari itd.) i time učestvuju u kontroli brojnosti populacija komaraca.

Gabor Mesaroš, 2009.