Pustara i nije tako pusta

Kad se začuje reč pustara, pomislimo na ravan, životinjama nenastanjen predeo, monotoniju koju lomi samo poneki đeram ili stoka koja pase u daljini.

Ali ako se bliže pozabavimo ovim zaista kao ogledalo ravnim područjem, otkrićemo, da Panonske pustare i nisu tako jednolične, površinu im krase manje ili veća uzvišenja, humke ("kunhalom" - srednjevekovni bedem ili grob nomada) ili između Dunava i Tise peščane dine, a travnate delove čine raznovrsnim šumarci, vlažne livade i močvare.

Izgled pustare mađarskih ravnica, kao i svaku drugu pustaru na zemlji, oblikovao je rad vetra i vode. Živi svet koji ga nastanjuje menjao se vremenom, kao i predeo tokom miliona ili više hiljade godina, ali danas, otkad je čovek glavni faktor uticaja, krajolik se može promeniti za samo nekoliko godina.

Pustara je stanište koje izdržava i domaću autohtonu i veštački nastanjenu faunu. Ispaša stoke (konja, krava, ovaca) na travnatim poljima ne sprečava gnežđenje vivaka, ševa i zijavaca. Broj zijavaca uprkos strogoj zaštiti opada iz godine u godinu. Lete i love instekte u vazduhu oko stada poput lasti. Išarana jaja i mladunci se stapaju sa okolinom i školski su primer mimikrije.

U suvoj napucanoj zemlji nalazimo rupe veličine prsta, iz kojih lovi naš najveći pauk, Lycosa singoriensis. Živi isključivo na zemlji i ne pravi mrežu. U sumrak započinje i cele noći može se čuti tužni titravi zov noćnog potrka, ptice-aveti naše ravnice. Dve najčešće ptice koje obleću slučajnog prolaznika i čine najupečatljiviji utisak na nas su vivak i muljača ćurlikavog glasa.

Veoma retka ptica, endem slatinskih pustara je stepska ševa (Calandrella brachydactyla), koja inače liči na običnu poljsku. Druga karakteristična vrsta je trstenjak ševar (Acrocephalus paludicola) koji se razlikuje od ostalih trstenjaka interesantnom crno-belo prugastom glavom. (U srbiji obe vrste su prisutne samo veoma retko na selidbi, prim. prev.)

Svakako je najveći doživljaj kada se srećni prolaznik susretne sa jatom droplji, ovih najvećih ptica Panonskih pustara, ili kad ispred nas iz trave poleti ritska sova.

U suton kreću u život sisari koji su dan proveli u zaklonu, lisice, miševi i jež, koji se oglašava groktanjem. Dnevnu faunu pored domaćih životinja čine zečevi, koji se dobro skrivaju, srne koji pasu u daljini i divlje svinje koje se najradije zadržavaju u blatu tršćaka. U travi trčkaraju tekunice, komuniciraju glasnim zviždanjem.

Manji ili veći šumarci takođe su dom mnogih životinja. Svojim tropskim bojama odmah se izdvajaju zlatovrane, pupavci i sive vetruške. Manje upadljive, ali takođe karakteristične su svrake, šumske sove, sive vrane, gačci. Naravno, teško bi bilo nabrojati sve što tu živi, ali nikako ne smemo izostaviti zlatnu vugu, čiji glas poput flaute odzvanja šumom, a setićemo se i divlje grlice koja tiho guguće i goluba grivnjaša koji nas plaši naglim izletanjem iz krošnji. Od ostalih vrsta na sunčanim žbunovitim ivicama sigurno ćemo zapaziti smaragdnog zelembaća (Lacerta viridis), obične (Lacerta agilis) a ponegde i peščarske vrste guštera (Podarcis taurica).

Stižemo do vlažnih staništa, takođe bogatih živim svetom: do livada pokrivenih vodom, močvara i slatinskih plitkih jezera, danas često pretvorenih u ribnjake. Pored svuda prisutnih galebova tu ćemo naći najlepše predstavnike srodnih vrsta: crnu, beloliku i tamnokrilu čigru, kao i šarene ronioce dubljih voda, ćubastog, crnovratog, crvenovratog i malog gnjurca - sve četri Evropske vrste se gnezde na ovom području.

Nakon velikih melioracija reka u 19. veku čapljama nije ostalo druge, nego da se nastane u tršćacima bara i ribnjaka. Velika bela čaplja pravi velike kolonije (i preko 100 pari, prim. prev.). Tu živi i mnoštvo trstenjaka, naročito veliki trstenjak skromnog izgleda ali zapanjujućeg glasa.

Dakle, to je šaren i bogat svet, koji treba da cenimo, i štitimo od naleta industrije i poljoprivrede koji poput bagera ruše sve pred sobom. Da bi se zaštitile ove vrednosti osnovana su dva prva i najveća Nacionalna Parka Mađarske: Hortobađ i Kiskunsag (prvi je uvršten u Svetski baštinu, prim. prev.). Iako na dve različite udaljene tačke, po živom svetu veoma su slične. U modernoj i zahtevnoj današnjici, još uvek ima onih koji dovode u pitanje potrebu opstanka ovog živog sveta.

Čuo sam često kako pitaju, kakve koristi od toga? Korist se može jedino usporediti sa kulturnim vrednostima, koje se neposredno ne mogu meriti, kao vrednosti nekog umetničkog dela slikara ili vajara, koje oplemenjuju narod, a zemlju čine šarenijom, bogatijom...

Jer nije svejedno da li umetnik slika ili samo farba vrata, da li vešta ruka pravi skulpturu ili glinenu posudu, kao što nije svejedno ni kada čovek ore i kultiviše pustaru pokrivenu devičanskom livadom da bi je uveo u poljoproivrednu proizvodnju...

Tekst i fotografije: Laslo Beči
Izvor: list "Állatvilág" ("Svet životinja")
Preveo: Jožef Dožai, , 2010

• < Preti li uništenje Kelebijskoj šumi?
• Pošast iz Amerike >