Stanje subotičkih šuma

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to TwitterSubmit to LinkedIn

"Šuma se besomučno seče" kažu pčelari, a to je trend koji vidimo i mi ostali. Tražimo odgovor šta stoji iza toga?

"Čuvajmo šume, one su naše" je natpis kojeg se sećamo sa ulaza u svaku šumu na Subotičkoj peščari. Uklanjanje tog natpisa, kao neki loš predznak najavljivao je sve one sumnjive procese kojih smo očevici u vezi ovih "naših" šuma, a koji nas u toj meri zabrinjavaju da zahtevaju sve hitniju javnu raspravu. Ovaj tekst je naš doprinos toj za sada nepostojećoj raspravi.

Istorija  

Da bi smo sveli ispravne zaključke potrebno je istražiti prošlost krajolika, a za to imamo na raspolaganju niz mapa i sačuvanih administrativnih dokumenata, jer su šume uvek predstavljale posebno privredno bogatstvo, o kome se bez obzira na političko-ideološko uređenje vodilo računa.

Pitanje rekonstrukcije istorijske pokrivenosti šumom i nije tako jednostavno. Stare mape nisu uvek pokazivale šumu. Primer se jasno vidi na priloženoj mapi Gereg-a iz 1798: na mestu šume koju poznajemo danas prikazana je peščara. Pet "zona peska" na mapi su akuratne: jedna pored Dunava (između Baje i Bačkog Brega), tri u okruženju, a jedna od njih na mestu grada (Maria Theresiopolis). I to je tačno – grad zaista leži u srcu peščare. Uostalom da su ulice grada bile peščane, jasno se vidi i sa {rokbox title=|starih slika.|}http://vajdasag.rs/images/8/85/Szabadka20.jpg{/rokbox}

Poznatija A. Bauerova poljoprivredna karta iz 1805. pokazuje isto stanje. Da li to znači da u datom periodu šume i nije bilo? Iako su šume zaista jednom bile potpuno ili delimično iskrčene jer su se u njima "skrivali haramije i bećari" (sredinom 18. veka), za kasniji period na sreću imamo na raspolaganju mnogo detaljniju mapu vojnih premeravanja, usporedba sa kojom pokazuje da je u pitanju samo pojednostavljenje. Autor "mapa bez šume" se koncentrisao na administrativnu podelu, na vode i klasičnu topografiju (nešto poput onoga što u modernom GIS žargonu nazivamo "layering"). Sve je zavisilo od zahteva naručioca, da li je to bio grad ili se radila neka druga studija.

Mapa prvog vojnog premeravanja iz 1783. (oko 1865.) ako i nisu najstarija poznata “vizulena” predstava o šumama pružaju nam mogućnost usporedbe sa trenutnim stanjem. Šuma je bila uglavnom na istom mestu, a površine pod šumom samo su rasle u kasnijem periodu, zahvaljujući dobroj politici gazdovanja koju je vodio i nadgledao grad.

Ali da vidimo šta kažu pisani dokumenti. Oni "govore da je veći deo površine Srbije na početku 19. veka bio pokriven šumama. ... Ceo istorijat šuma u 19. veku razvija se u znaku njihovog uništavanja pod pritiskom rastućih potreba stanovništva za obradivom poljoprivrednom površinom."U izveštaju stoji da su šume "prvo krčene u ravničarskim krajevima Severne Srbije, najplodnijim poljoprivrednim područjima..." [5] Često se danas argumentuje da Vojvodina nije veći problem od tzv. uže Srbije, jer je i Šumadija ogoljena (što je nažalost tačno). Međutim, uzimajući u obzir pomenutu istorijsku činjenicu i da je Vojvodina nakon Irske najmanje pošumljena oblast kontinenta [8] mislimo da je opravdano govoriti da ta "istorijsko nužna" nepravda ima da se ispravi sada i ovde. Logika traži da se u ravnoj Vojvodini najpre i najintenzivnije počne sa pošumljavanjem! Naravno, niko ne tvrdi da na uštrb i uskraćivanje poljoprivrede koja je svojom "nužnom istorijom" napredovanja preuzela ovo područje. Ili radije, zauzela i otela ga od originalne divljine, koja je dokazano bila šumostepska [2, 4]. Niko ne kaže da treba zaustaviti napredak, ali ne taj "po svaku cenu" ili "rušim sve pred sobom" napredak...

Treba dati šansu prirodi i ona će se oporaviti, na radost svih nas, a povećanjem šuma mikroklima će se popraviti, suše će biti manje intenzivne i poljoprivredni prinosi će, na dugu stazu, biti bolji. Međutim pitanje se postavlja da li bi priroda ostavljena "samu na sebe" (bez ovolikog uticaja čoveka na menjanje predela) ponovo vratila ravnoj Vojvodini izgled šumostepe? Postoji nekoliko studija koje se bave tzv. potencijalnom vegetacijom Vojvodine [6], ali ni vodeći botaničari ne predviđaju takvu alternativu. Ovde nam je neskrivena namera da podignemo dijalog sa nulte tačke i da odmaknemo temu dalje od ekoloških stručnih kongresa ka interesovanju javnog mnjenja.

Vezano za našu osnovnu temu biodiverziteta, subotički botaničar Bela Šturc (1914-1994) piše da je "zadnji prirodni izgled okoline našeg grada bio mozaik šuma, vresišta, močvara, stepskih i peskovitih pustara, slatina." i dodaje "u tome je biološka osobenost okoline našeg grada!" [4] Danas je ta raznovrsnost biodiverziteta totalno nestala, iako je isti autor pre 25 godina napisao "Potreba zaštite je hitna jer je očita ugroženost mnogih vrsta koji označuju relikte nekadašnje samonikle prirodne vegetacije i baš zato imaju vanredni naučni i obrazovni značaj, a važne su i zbog genskog kompleksa kojima raspolažu." [2] a na drugom mestu "U vezi naših šuma glavni cilj treba da bude održavanje i obnova prirodnih tipova šume, što ujedno ne znači potpunu obustavu seče... ljudska intervencija je potrebna, ali uvek u skladu sa prirodnim." [7] 

Vrativši se na istorijat naših šuma, samo nekoliko činjenica. Originalno su bile stepske hrastove šume sa đurđevkom (Quercetum roboris-convallaris) i šume autohtone bele topole (Populetum albae) na pesku, a na vlažnijem tlu poljskog jasena (Fraxinus angustifolia var. pannonica) i barske ive (Salicetum cinereae). Otud i nazivi Hrastovača, zatim Jasenovac, koji je sačuvao ovaj izgled, kao i žbunasta staništa uz rečicu Kireš, koja se sada predlažu i za međunarodnu, {rokbox title=|prekograničnu zaštitu|}http://www.koroser.hu{/rokbox}. Istraživanja fosilnog polena iz treseta i ugljenisanog drveta i žira sa dubine od 1,5 metara [2] dokazala su da ovo bogatstvo šuma datira od 800. god. pre naše ere, a pronađeni su i subfosilni ostaci i rogovi jelena [4]. O prisustvu praistorijskih jelena, nosoroga i govečeta na ovom području dokazi su u arheološkim zbirkama vojvođanskih muzeja (npr. kod Nose pronađen je u pesku zub od mamuta [17], a Čaba L. je na Kelebiji blizu šume našao zube mamuta ili nosoroga, vidi slike [19]). Prema Ivanjiju [3] severno od grada na području "Čistisar" oko 1720. još se nalaze divne netaknute hrastove šume u kojima žive "lisice i vukovi".

     Fosilne kosti i ugljenisano drvo pronađeni na pesku (Foto: J. Dožai)

Nalog za seču – te prvobitne – šume izdale su gradske vlasti sredinom 18. veka zbog istih tih "vukova i bećara koji su se u njima skrivali", a zbog konsekventnog nanosa peska na grad koji je donosio vladajući severac velikim naporima ponovo su ih posadili građani Subotice. Vlatković i Čuić pišu o tome "Prva pošumljavanja započeta su na osnovu Ukaza Mađarske kraljevske Komore od 3. aprila 1768. godine. Prvi zasadi šuma podignuti su u proleće 1771." [2] To je znači zvanični datum nastanka šuma, kakvih danas poznajemo. Nakon tog perioda nastaju monokulture bagrema, bora i ostalih introdukovanih vrsta. Bagrem je iz Amerike prenet oko 1630. godine, a prvi primerak u Ugarskoj zasađen je 1710. Crni bor je u našu peščaru prvi uneo jedan doroslovački šumar još 1784. godine, a 1806. grad naređuje da se sva peskovita zemljišta pošume brzorastućim (hibridnim-evroameričkim) topolama, još jedna "revolucionarna" introdukcija, koja je težila da zameni domaću belu topolu. Međutim ovi napori bili su nedovoljni da zaustave "živi pesak" koji "se širio i prekrivao okolne pašnjake". Autori nastavljaju poučni istorijat "ekološke lekcije" naših predaka – obratimo pažnju kolika su to bila odricanja: "Mnoga pošumljavanja su više puta ponavljana zbog neuspeha izazvanih jakim letnjim žegama. Godina 1866. (gladna godina) predstavljala je prekretnicu u istoriji Subotičkog šumarstva. Tada je novcem namenjenim siromašnima i gladnima započela, sistemom prekopavanja, priprema zemljišta za podizanje bagrema. Od 1870. do 1885. godine uz velike napore i visoke troškove podignute su bagremove šume na površini od 1796,38 Kj." [2] Bagrem se pokazao kao Dva veka subotičkih šuma i tako je površina pod njim 1978. već bila 2450 ha – 70 % svih površina [9].

Prvi šumar angažovan je 1836. godine, a "šumski časnik" grada je rukovodio šumarskim radovima, koji su se svodili na pokrivanje domaćih potreba za tehničkim drvetom, vinogradskim koljem i drvom za ogrev. Na kraju 19. veka Subotica je sa svojih oko 13.000 kuća ličila na "jedno veliko selo", a od oko 80.000 stanovnika jedna trećina živela je na salašima okolnjih 12 pustara koje su pripadale gradu. Šume i veoma unosno šumarstvo bili su pod kontrolom grada sve do završetka ratova, pa i nakon. Ali od 1945. istorija gazdovanja je vrlo dinamična u zavisnosti od političkog uređenja. Uviđajući mogućnost prihoda iz šumarstva država počinje da donosi zakone o kategorizaciji i "nacionalizaciji" i šume se generalno sve više oduzimaju od lokalnih (samo)uprava.

Evo ko je sve gazdovao (harao?) Subotičkim šumama: Direkcija šuma u Somboru (1945-1947), Šumsko gazdinstvo "Fruška gora" Novi Sad (1947-1949), Pokrajinsko šumsko gazdinstvo u Somboru (1949-1954), samoupravno Šumsko gazdinstvo Subotica (1954-1961), Šumsko gazdinstvo Subotica u sastavu šumskoprivrednog područja "Severna Bačka" sa šumama Potisja (1961-1975), OOUR Šumsko gazdinstvo Subotica u sastavu "Peščara" i "Agros" (1975-1981), SOUR "Vojvodina" Sremska Mitrovica (1981-1991), "Srbijašume" Beograd (1991-2002).

Da stvar bude još interesantnija, dodaćemo i administrativnu dodelu koja je prethodila ovim posleratnim, koju smo iskopali iz starog Ugarskog leksikona [18]: sve sreske šume, pa tako i Subotičke (iako su bile u opštinskom vlasništvu), su do 1. svetskog rata pripadale kraljevskoj šumskoj komori smeštenoj u Apatinu. Rad uprave u Apatinu nadgledao je centralni kraljevski šumski inspektorijat u Segedinu, a sama uprava je u južnoj Ugarskoj bila raspoređena u 5 "ispostava" ("erdőgondnokság"): u Bezdanu, Apatinu, Doroslovu, Palanci i Novom Sadu. Naše šume su, kao opštinske, predate na državno rukovanje pod nadležnost ispostave u Bezdanu. Podatke od između dva rata nemamo.

Svejedno, ovu veoma nezahvalnu istoriju "pripadanja" zaključuje sadašnji "gazda" JP "Vojvodinašume" Šumsko gazdinstvo Sombor (od 2002 do danas). Međutim, sumnju da naziv "Vojvodinašume" pokriva istu strukturu kao prethodna dokazuje i lapsus sa internet prezentacije {rokbox title=|Šumskog gazdinstva Sombor|}http://www.sgsombor.co.rs/ona.htm{/rokbox}, koja i dalje kao godinu osnivanja navodi 1991. kada je postala deo "Srbijašume" (i kada su šume komasacijom nacionalizovane). Sajt u nastavku listira istu strukturu sa 5 administracija (jedna od kojih je Subotička), dok naziv "Vojvodinašume" uopšte i nije pomenut u kontekstu Š. gazdinstva! Zašto je važno pitanje vlasništva? Ne znamo kako je bilo pre, kada su pripadale Bezdanu i Segedinu, ali mislimo da neko iz Beograda, pa i "teg" Sombora neće gledati na naše šume isto kao na nešto svoje. Mada istina, kaže se, tuđe treba čuvati još i bolje. Prema tome nema da se očekuje velika promena. "Vojvodinašume" već je nasledila šumu za koju studija još iz 1978. kaže da je "u lošem stanju i degradirana ... degenerisana ... devastirana"  [2, 9], stoga smo veoma skeptični u vezi budućnosti "naših" šuma. 

Bivšem Subotičkom gazdinstvu poveren je status "šumska uprava", pa se s pravom može očekivati minimalna nadležnost. Na Preti li uništenje Kelebijskoj šumi? još ćemo se vraćati, a netransparentnost gazdovanja i kritike na (ne)održavanje i (ne)unapređenje ćemo da iznosimo sve dok to bude bilo potrebno.

Nastavak teksta

Reference

[2] Milovan Gajić, Flora i vegetacija Subotičko-horgoške peščare, 1986
[3] Iványi István, Szabadka szabad királyi város története II, 1892 ("Istorija slobodnog kraljevskog grada Subotice")
[4] Sturc Béla, Az élővilág multja és jelene Szabadka határában, 1985 ("Prošlost i sadašnjost živog sveta u okolini Subotice")
[5] Jov. M. Jekić, "Prilozi za istoriju šumarstva u Srbiji" Beograd, 1928 (in: Proizvodne snage NR Srbije, Šumarstvo NR Srbije, Beograd, 1953)
[6] Parabućski-Janković, Pokušaj utvrđivanja potencijalne vegetacije Vojvodine, Matica Srpska Novi Sad, 1978
[7] Struc Béla, A Szabadkai-horgosi homokpuszta természetes flórájának ökonombotanikai értékei, 1995 ("Ekonomsko-botaničke vrednosti prirodne flore Subotičko-horgoške peščare").
[8] Volčević, B., Vojvodina vapi za šumama, članak u listu "Jutro", Dnevnik, Novi Sad.
[9] Velašević-Blesić, Opštekorisne funkcije šuma Subotičko-horgoške peščare, 1978.
[17] B. Garovnikov, Hronologija zaštite Ludaškog jezera, Ludaški zapisi 1, Subotica, 1997.
[18] A Pallas nagy lexikona: Bács-Bodrog vármegye, Budapest, 1886.
[19] Prvi put publikovan podatak. 

József Dózsai, 2010


Napomena: tekst i ilustracije su originalni rad autora i ne sme se štampati u komercijalnoj formi bez znanja autora. Slobodno za citiranje i upotrebu u civilnom sektoru.